Pisma prijateljici: Pogledaj gde si bila, da bi znala kuda da ideš

Draga prijateljice,

Kako si? Ja bolje nego prethodnih nedelja. Dozvoljavam talasu optimizma da me preplavi, pa šta bude. Spremna sam da platim cenu razočaranja ako se ništa ne promeni, samo da više ne budem u onoj groznoj apatiji.

Juče je u Beogradu pala velika kiša, a posle i sneg. Razmišljam – šta bi bilo da su nam se te vremenske prilike desile samo dvadeset i četiri sata ranije. Dajem sebi za pravo da na ovu „slučajnost“ gledam kao na svojevrsan dobar znak. Kao namig od kosmosa, znak da je na našoj strani.

Još par dana, draga moja prijateljice, pa prođe i ova 2024. Vidim da je mnogi ispraćaju sa prezirom, kao – izazovnu, napornu i iscrpljujuću. Da li opet zbog Merkura ili neke druge planete, uglavnom – jedva čekaju da otkuca ponoć tridesetprvog.

Za mene, ova je godina bila godina buđenja. Ni malo lako, i na trenutke bolno, ovo buđenje me vraća sebi. I čini mi se, sve više mi se čini, da to buđenje nije samo moje. Izgleda da se rađaju neka nova svest i novi svet.

Ovih dana sa svih strana na društvenim mrežama stižu podsetnici i pozivi da postavimo ciljeve za 2025. godinu. Da gledamo napred, u vreme pred nama, da zacrtamo, isplaniramo, mapiramo, vizualizujemo budućnost... Verujem u ciljeve, postavljam ih pred sebe i vodim se njima (mada ne slepo, ali o tome neki drugi put). Ono što bih sada da ti kažem, prijateljice moja, molim te, ne daj da te zavedu insistiranjem da je važno samo gledati napred. Ne podleži teroru stalnog jurcanja za postignućem koje je negde u budućnosti. Između toga i new age koučeva za koje postoji samo sadašnjost, prošlost postade zabranjeno mesto na koje idu samo oni koji ne žele da napreduju i postanu famozna najbolja verzija sebe.

E baš se ne slažem. Ja bih da te ohrabrim da, pre nego što bilo šta isplaniraš za narednih dvanaest meseci, pogledaš u godinu iza nas, čak i ako ti je bila grozna, čak i ako želiš da je ostaviš iza sebe i jedva čekaš da se završi. Prošlost je mesto iz koga učimo i koje može biti, ako mu pristupimo na pravi način, veliki izvor samopouzdanja i snage.

Pronađi sat vremena tišine i mira za sebe. Uzmi papir i olovku – neka to bude tvoj trenutak da staneš i osvrneš se. Ako pišeš dnevnik, pregledaj ga. Ako koristiš kalendar, kreni mesec po mesec. Ako nemaš ni jedno ni drugo, otvori telefon i pregledaj fotografije koje si napravila u prethodnih dvanaest meseci. Zapiši sve – gde si bila, šta si radila, sa kim. Budi detaljna. Ništa nije previše malo da se nađe na spisku. Ne brini o strukturi. Nije ovo pismeni iz srpskog. Niko neće pregledati ni stil, ni pravopis. Samo piši... Sve što si uradila, videla, uspela, nisi uspela, sastanke koje si imala, neprijatne razgovore, odlaske u pozorište, na službena putovanja, letovanje, izlet, otkaz, neuspeli intervju za posao, povišica, polazak deteta u vrtić, odlazak na pilates... Piši, piši, piši...

Pročitaj to jednom, dvaput, ili koliko god ti je potrebno da se slegnu utisci, emocije, zapažanja...A onda odgovori sebi na neka od ovih pitanja:

• Šta me je ove godine ispunilo i usrećilo? Na čemu sam najviše zahvalna?

• Koji su bili moji najveći izazovi, i šta sam iz njih naučila?

• Da li postoji nešto što sam postigla, a da nisam ni bila svesna njegove vrednosti u tom trenutku?

• Koje su to stvari koje bih volela da ostavim iza sebe, a koje ću nositi sa sobom kao snagu?

• Da li sam bila dovoljno nežna prema sebi i svojim osećanjima tokom godine?

Zapiši i sve drugo što ti “dođe” kao zaključak, misao, utisak...i ostani sa svim tim neko vreme, sama i u miru.

Završavajući ovaj pogled unazad, želim tebi, a i sebi, da osvestimo da prošlost nije samo zbir uspeha i neuspeha, neostvarenih i ostvarenih želja. Ona je prostor u kojem rastemo, učimo i sazrevamo, ukoliko joj pristupimo sa pravom dozom (samo)refleksije. Daj sebi dopuštenje da budeš ponosna na sve što si postigla, ali i ljubav i razumevanje za sve što možda nisi. Pogledaj gde si bila, da bi znala kuda da ideš. Iz tog mesta, uvažavanja sebe i svojih životnih okolnosti se postavljaju najlepši i najvredniji ciljevi za budućnost.

Na kraju, draga moja prijateljice, želim nam da se u novoj godini još više otvorimo za promene, da nastavimo da se budimo, i lično i kolektivno, i da u sebi pronađemo snagu i ljubav da korak po korak, dan po dan, promenu po promenu, gradimo bolje sebe i bolji svet za sve nas.

Verujem u nas i u moć zajedničke promene.

Verujem u tebe i šaljem ti veliki zagrljaj.

Tvoja prijateljica,

M. P.

O autorki

Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.

“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna za #zeneoduticaja o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.