Pisma prijateljici: Ko su Pupini našeg doba?

Draga prijateljice,

Ovih dana završavam knjigu “Od pašnjaka do naučenjaka”, autobiografiju Mihajla Pupina i obuzima me ogromno divljenje ali i nežnost prema tom čoveku. Pupin je, doslovno sa pašnjaka na kojima je kao dečak čuvao goveda, iz Idvora, malog vojvođanskog sela gde skoro da nije bilo pismenih, isključivo svojim radom i trudom, i uz ogromnu hrabrost, postao jedan od najvećih naučnika i pronalazača sa kraja devetnaestog veka. Došao je u Ameriku sa pet centi u džepu, što je bilo dovoljno da kupi jedno parče pite. Promrzli i gladni momčić, koji je preživeo radeći teške fizičke poslove, dobio je zvanje profesora univerziteta, bio je pronalazač, jedan od osnivača NASA-e i Američkog društva fizičara, dobitnik Pulicerove nagrade za najbolji roman…stekao je ugled, slavu i materijalno bogatstvo.

Dva su najjača utiska koje ova knjiga ostavlja na mene: prvi, Pupinova ogromna ljubav prema znanju i nauci i drugi, Pupinov veliki nacionalni ponos. Ko su Pupini našeg doba? Postoje li uopšte? Da li ih ne prepoznajemo jer ih ne tražimo, ili su nam ideali drugačiji?

Pupinove borba i hrabrost navode me da se zapitam koliko smo mi danas spremni da se borimo? U školi smo dobili ponudu za rekreativnu nastavu koja je, blago rečeno, skuplja od očekivanog. U roditeljskoj grupi samo se troje nas oglasilo porukom kako bi izrazili nezadovoljstvo cenom. Na roditeljskom sastanku takođe tišina. Niko se nije požalio, skoro da niko nije pitao ni kako ni zašto. Ja ne bih bila ja da nisam pokušala da zapodenem razgovor na temu analize cene i dobijenih ponuda, ali većina prisutnih roditelja je ostala bez komentara. Rekao bi čovek da cena nikome nije problem. U stvari - prijavljeno jedva pola odeljenja. Zaključujem da su ljudi odustali od borbe. Više ni ne pokušavaju da dobiju objašnjenje ili nešto promene. Nažalost, zbog roditeljske apatije deca koja ne idu na rekreativnu ispaštaju. Da li i tebe ovo bolno podseća na još neke situacije u našem društvu? Odustajemo i pre nego što pokušamo.

Čitajući o Pupinovom životu, ne mogu da ne primetim koliko su mu jednostavnost i snaga duha pomogli da postane veliki. Koliko smo mi danas blizu ili daleko od vrednosti kojima se Pupin vodio? Koliko smo spremni da godinama iz dana u dan vredno i strpljivo radimo i odričemo se da bismo ostvarili neki, za nas važan, cilj? Ili jurimo za onim što nam marketing servira kao ključ sreće a što je skoro uvek brzo i instant. Bliži se kraj godine i svi nam nešto prodaju: ukrase za bajkovitu dekoraciju, garderobu i šminku, kurseve za lično i poslovno unapređenje. Svaka ta prodaja strateški se bazira na jačanju našeg osećaja nedovoljnosti. Svi nam poručuju da nam fali baš ono što oni nude. Kad to kupimo konačno ćemo biti kompletni, potpuni, uspešni, lepi, srećni.

Draga moja, sasvim sigurno znam da me ništa što mogu da kupim neće upotpuniti. Ovog decembra želim da kupujem samo iz osećaja zadovoljstva a ispunjenost i postignuće da doživim kroz sopstveno zalaganje. Ne treba mi čarobni štapić. Trebaju mi poverenje u sebe i vera u univerzum, Boga, kosmičku pravdu, karmu...šta god. I trebaju mi strpljenje i znanje.

Na kraju, moram da se ispravim i dopunim. Najjači utisak Pupinove autobiografije je ipak njegova majka Olimpijada. Iako nepismena, ovako mu je govorila: „Znanje je zlatna lestvica preko koje se penjemo na nebo; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj život...“

Eto, o ovome svemu razmišljam ovih dana – o ciljevima, hrabrosti, strpljenju, trudu i znanju. A ti? Šta čitaš ovih dana i kakve misli tebe posećuju?

Piši mi i budi dobro do sledećeg ponedeljka.

Tvoja prijateljica,

M. P.

žene od uticaja Milana Pavlovic pisma prijateljici Mihajlo Pupin znanje knjige ciljevi