Pisma prijateljici: Imamo li pravo na sreću dok sve gori oko nas?

Draga prijateljice,

Ovih dana u Srbiji nije ni malo lako biti srećan. Ni radovati se novogodišnjim praznicima. Poklonima. Ukrasima. Druženjima. Zimovanju. Toliko je objektivnih stvari koje ovo društvo zavijaju u crno. Treba li da nabrajam? Ne treba i neću.

Teško je biti srećan, ali ipak nije nemoguće. I pored svog crnila, hvatam sebe u trenucima radosti. A onda, iskreno, najiskrenije da ti kažem, osetim grižu savesti... što se radujem novim krpicama, što sam išla sa mužem i prijateljima u izlazak, što mi je dobro ispao nedeljni ručak i deca bila oduševljena. Idem po kući, pevušim, pa kad shvatim šta se dešava osetim se kao da me neko uhvatio u nečemu nedoličnom. Pomislim – imam li pravo da budem srećna, da se radujem ovim glupostima, kad je tolike ljude snašla nezapamćena nesreća? I kada se, zbog te nesreće, potpuno ogolio očajni, disfunkcionalni, morbidni, kriminalni, neempatični, bespravni sistem u kojem živimo.

Kad sam bila mlađa, romantizovala sam nesreću. Nesreću u ljubavi. Zabrinutost za budućnost sveta. Ratovi. Klimatske promene. Glad u Africi. Sve redom. Negde sam pročitala da je Vinston Čerčil rekao da je sreća kod inteligentnih ljudi retka stvar. I tako sam ja, u večitom pesimizmu i zabrinutosti, videla dokaz svoje inteligencije. Romantizovati nesreću činilo se kao dokaz zrelosti; u stvari, bio je to način da se izbegne odgovornost za sopstveni život i osećaj zadovoljstva njime.

Onda je došlo doba društvenih mreža i tzv. new age-a. Zavladao je teror pozitivnog razmišljanja. Rekli su nam da sami svojim mislima kreiramo stvarnost. Da zato pažljivo biramo misli. Da ne primećujemo ništa loše. Nema problema. Sve je super. Samo pozitivno.

Dakle – dve krajnosti. U intelektualnom pesimizmu sve je loše – ljubav, svet, klima, ljudskost. U new age optimizmu, sve je savršeno – problemi ne postoje, sve se rešava pozitivnim mislima. Dva sveta, oba daleko od istine. Pesimist bi rekao: "Zašto da kitim jelku kad svet gori? Sve je besmisleno!" Optimista bi uzvratio: "Samo stavi fokus na dobre stvari i sve će biti u redu!" Prvi ekstrem je mučenje sebe. Drugi – laganje sebe. Ni jedno ni drugo ne vodi sreći. Postoji li nešto između?

E sad, prijateljice, dolazim do glavnog pitanja – kako biti svestan ovog trenutka u istoriji, kada se vode ratovi na skoro svim kontinentima, temperatura planete raste, ludaci imaju pristup dugmićima za nuklearni rat, a kod nas, u našem dvorištu, takođe totalni haos? I jesmo li površni ako smo srećni? Jesmo li neinteligentni, po Čerčilovim kriterijumima? Imamo li pravo na sreću u ovim okolnostima?

Mlađa Milana se ne bi složila sa ovom Milanom, ali ova Milana misli da ne samo da imamo pravo na sreću, nego su nam sreća, radost i optimizam neophodni. Oni su zapravo inteligentan izbor, ne obrnuto. Dozvoliti sebi radost znači biti tračak svetla u svom i životima naših bližnjih. Biti pozitivnog stava prema stvarima koje nas okružuju ne znači nužno negirati probleme, nego verovati u mogućnosti promene na bolje.

Sreća ne dolazi iz negiranja stvarnosti, već iz pronalaženja smisla u njoj. To može biti u porodici, u prijateljima, u studentima kroz koje isijava sunce dobrote, pameti i nade, u malim stvarima koje nas podsećaju da nije sve sivo.

Nedavno sam bila u kupovini. Stajala sam među rafovima prepunim hrane, voća, povrća, i osećala težinu misli koje su nosili svi oko mene. Bilo je teško ne primetiti zabrinutost i tugu koje se osećaju u vazduhu. I - dok sam birala tikivce i brokoli, odjednom, u meni se javio osećaj zahvalnosti što imam izbora u toj naizgled maloj i nevažnoj stvari. Što imam mogućnost da ipak, i pored svega, izaberem kako ću provesti dan, sa kim. Što sam okružena ljubavlju svoje porodice i prijatelja. Što su mi oni važni i ja njima. Sinulo mi je – radost se ne zalužuje, radost nije uslovljena odsustvom problema, radost se ne nalazi u savršenstvu , ona je u tome da iz malih trenutaka života crpimo snagu.

Biti srećan, čak i sada, nije površnost. To je hrabrost. To je otpor. To je vera u to da život, uprkos svemu, ima smisao, ma koliko sve na tremnutke delovalo besmisleno. Dati sebi pravo na sreću, na veselje, na užitak, znači verovati u život.

Eto, to sam danas htela da ti kažem, draga moja prijateljice. Raduj se i piši mi.

Tvoja,

M. P.

O autorki

Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.

“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna za #zeneoduticaja o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.

žene od uticaja Milana Pavlovic pisma prijateljici sreća optimizam pesimizam new age