Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
U trenutku najvećeg očaja, otišla sam na kafu sa ženom koja je dovoljno pametna, dovoljno ostvarena i, najvažnije, dovoljno dobronamerna da ume da sasluša, postavi pravo pitanje i ponudi novu perspektivu. Pravi sagovornik je u nekim životnim trenucima sve što nam treba.
Draga prijateljice,
Nadam se da si dobro. Da, dok ovo čitaš, uživaš u šolji toplog čaja ili kafe. Gricni i hrskavi keksić uz to. Upali mirišljavu sveću. Pokrij se nečim mekanim i toplim. Takvi, ušuškani momenti su ono što najviše volim u poznu jesen.
Ja sam dobro. Ovih dana sam imala nekoliko važnih „aha“ momenata i želim da ti pišem o tome. Znaš, to su oni momenti kada nešto što te mesecima mučilo, što te tištalo i nije ti dalo mira, odjednom postane kristalno jasno, i ne samo jasno nego i jednostavno, pa se prosto pitaš kako je moguće da tu jednostavnost do sada nisi videla.
Neće te iznenaditi ako ti kažem da imam jednu veliku, važnu, a neostvarenu želju. Nije sad bitno šta je to, ispričaću ti sve potanko kad za to dođe vreme. Svi mi imamo takve želje. Neki od nas ih sebi priznaju, drugi ih kriju i od sebe i od sveta. Za mene, ta je želja jasna kao dan. Tu je, i sve je glasnija i snažnija, i ponekad mi se čini da ću, ako se ne ostvari, eksplodirati. Ili implodirati. Svejedno, rezultat će biti isti. Svisnuću. Toliko je ta želja nasušna.
Ako bi me pitala radim li na njenom ostvarenju, ne znam šta bih ti rekla. I da, i ne. Radim, ali ne dovoljno. I - radim, ali ne verujem sasvim u mogućnost njenog ostvarenja. Radim, ali više čekam da se nešto desi što će realizaciju ubrzati i pomoći mi da preskočim ceo put do nje. Nešto što će me katapultirati iz ovog gde sam sada direktno u stvarnost u kojoj je ta želja ispunjena.
Imaš li ti takve želje? Osetiš li neke žmarce dok ovo čitaš? Prepoznaješ li se?
Prethodnih dana ova me želja opsedala posebno jako, a zajedno s tim i velika tuga što se još nije ostvarila. Bila sam i ljuta, i zabrinuta, i besna, i razočarana... ma - ceo paket zvani „totalni očaj“.
Ali, draga moja, srećom mi nije očaj baš skroz pomutio razum i zahvalna sam sebi što sam imala dovoljno pameti da uradim jednu naizgled malu, ali zapravo spasonosnu stvar – otišla sam na kafu sa ženom koja je dovoljno pametna, dovoljno ostvarena i, najvažnije, dovoljno dobronamerna da ume da sasluša, postavi pravo pitanje i ponudi novu perspektivu. Pravi sagovornik je u nekim životnim trenucima sve što nam treba. Moji su se „aha“ momenti desili zahvaljujući ovom razgovoru. Posle njega, kao da sam ponovo progledala i prodisala.
Evo šta sam shvatila: ja nisam dovoljno strpljiva, ni kada je u pitanju ova želja, ni generalno u životu. Nikada do sada nisam razmišljala o sebi u tom kontekstu, ali jedno pitanje moje sagovornice navelo me na ovaj važan zaključak. To je bio prvi veliki „aha“ momenat – ja sam nestrpljiva. A velike stvari se ne dešavaju preko noći. Velikim željama treba vremena. Velikim željama trebam ja koja može da ih iznese, a možda sadašnja ja to još uvek nisam. Za velike želje treba strpljenje.
Za drugi „aha“ momenat ne mogu dovoljno da naglasim koliko je važan, a on glasi: velika želja će zauvek samo to i ostati ako je ne prevedem u manje ciljeve. Moja je želja toliko velika da baš zato ne vidim jasan put do nje. Zato i sanjarim o nekom sudbonosnom događaju koji će me lansirati u njeno ostvarenje. Pošto tog događaja nema, ili barem nema još uvek, padam u očaj. Ali šta ako želju „razbijem“ na manje želje koje mogu da formulišem kao ciljeve do kojih vidim put i korake. Pa prionem na njih jedan po jedan. E, to je već nešto drugo! Nešto ostvarivo. Nešto opipljivo. Ali i nešto za šta treba imati veliko – pogodi šta? Strpljenje!
Moja sagovornica ništa od ovoga nije meni servirala na srebrnom tanjiru. Ništa od ovoga nije u našem razgovoru eksplicitno izgovoreno. Sve su ovo moji zaključci. Njena zasluga je u tome što je umela da me čuje, a onda i da postavi prava pitanja i usmeri moje misli.
E, draga moja, to radi dobar sagovornik. Moja je privilegija što imam ovakvu prijateljicu, ali ne očajavaj ako je ti nemaš. Ovo će za tebe uraditi dobar kouč ili dobar terapeut. Pomoći će ti da nađeš svoje sopstvene odgovore na pitanja kojih možda nisi ni bila svesna, a koja te kvalitativno pomere pet koraka unapred.
Eto, prijateljice, to sam htela da ti napišem. Važno je priznati sebi svoje želje. Važno je želje preseliti iz domena mašte u domen ciljeva. Važno je raditi na ciljevima, a ne samo sanjariti o magičnom ostvarenju. Važno je priznati sebi svoje nedostatke. Važno je izaći iz začaranog kruga introspekcije i unutrašnjeg monologa. Važno je podeliti svoje muke, upitanosti i misli sa drugima. I na kraju, važno je, mnogo važno, pažljivo birati ko su ti drugi.
Pozdravlja te i veruje u tebe tvoja prijateljica!
M. P.
O autorki
Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.
“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna za #zeneoduticaja o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.
