Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
Recimo, kolega i ja smo zajedno prisutni na događaju X u zemlji Y, oboje smo doputovali iz zemlje Z, i oboje imamo decu. Kada prođu sastanci i sednemo na večeru, u neformalnom razgovoru, mene obavezno neko pita o deci i ko ih čuva dok ja putujem. Moje kolege nikad nisu dobile slično pitanje.
Draga prijateljice,
Kako si ovih dana, ali stvarno? Ja – solidno. Ima novosti, ali o tome možda sledeći put. Sad hoću da ti pišem o nečemu što me, ako ćemo iskreno, malo iznerviralo.
Prošle nedelje su me intervjuisali za jedan portal i, kao i mnogo puta do sad, kad sam pričala o poslu koji radim i putovanjima koja on podrazumeva, postavili su mi ono famozno pitanje – kako uspevate da uskladite putovanja i porodične obaveze, i ko vam pomaže oko dece.
Da ti kažem, to pitanje mi je postavljeno do sada desetine puta. Gde god da sam otputovala, od Fritauna u Africi, preko Džakarte, Bangkoka ili Kuala Lumpura u Aziji, Brisela, Rige, Beča u Evropi, Sarajeva i Tirane kod nas u komšiluku, ko god da je o meni saznao da imam dvoje male dece, pitao me je ko ih čuva dok sam na službenom putu.
Pitanje je sasvim legitimno... Al' zamalo. A to „zamalo“ je činjenica da nikada, ali bukvalno nikada, nijednog mog kolegu niko nije pitao ko mu čuva decu dok je na službenom putu. Ovo ti ne pišem kao teoriju koju sam pročitala u priručniku o ženskim pravima. Pišem ti ovo kao istinit događaj koji se meni lično desio više puta. Recimo, kolega i ja smo zajedno prisutni na događaju X u zemlji Y, oboje smo doputovali iz zemlje Z, i oboje imamo decu. Kada prođu sastanci i sednemo na večeru, u neformalnom razgovoru, mene obavezno neko pita o deci i ko ih čuva dok ja putujem. Moje kolege nikad nisu dobile slično pitanje.
Dakle, deca su mala, zavise od brige roditelja. Neko od roditelja nije sa njima jer je otputovao na drugi kontinent. Mogu da razumem da ljude zanima ko se stara o deci u odsustvu roditelja. Problem je što se ovo pitanje pojavljuje samo u slučaju odsustva majke, ali ne i u slučaju odsustva oca.
Zašto? Jasno je kao dan. Da li da trošim reči i pišem ono što je očigledno – svuda na svetu, bez obzira na razlike u kulturi, tradiciji, istoriji, nivou ekonomske razvijenosti, podrazumeva se da je muškarac oslobođen od brige o deci i može se posvetiti poslovnim aktivnostima, uključujući i putovanja koja podrazumevaju odsustvo od kuće. S druge strane, žena koja zbog posla odlazi od kuće je kao neka retka, čudna živuljka, neki izuzetak, nepravilnost. Ne kažem da su me ljudi osuđivali što sam ostavila decu na 5 ili 10 dana (mada neki sasvim sigurno jesu), ali jesu bili radoznali da saznaju kako sam to organizovala i ko MI čuva decu.
Ko MENI čuva decu? Čuva NAM ih njihov rođeni otac.
To sam rekla u onom intervjuu.
I još sam im rekla da poslednja 3 meseca nisam išla ni na jedno službeno putovanje, a moj muž jeste. Odsutan je 4 dana svake nedelje nekoliko meseci unazad. I sad, zamislite, ja NJEMU čuvam decu. Samo što to uopšte nije tema. To se podrazumeva.
Eto, tako je to, draga moja prijateljice.
M.P.
Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč po profesiji. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.
“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.
