Pisma prijateljici: Loše vesti i lični mir - kako ostati normalan?

Draga prijateljice,

Ovih dana više nego ranije konzumiram medijski sadržaj. Mnogo više. Posle 4–5 godina potpunog detoksa od televizije, počela sam da gledam popodnevni dnevnik. Više puta na dan otvaram novinske sajtove i pratim dešavanja iz sata u sat. Sa svakim otvaranjem portala ili paljenjem TV-a tonem sve dublje u očaj. Na ćelijskom nivou osećam promenu nakon što se na mene sruči nepodnošljiva količina loših vesti, crnih prognoza, problema. Psihički i fizički, praćenje vesti izuzetno loše utiče na mene. Oduzima mi energiju, ubija kreativnost, izaziva stres. Lošije spavam. Imunitet mi je oslabio. Imam manje strpljenja za decu. Neraspoložena sam.

Odrasla sam u porodici u kojoj smo neko jutro možda i preskakali kupovinu hleba, ako ga je ostalo od juče, ali nikada se nije preskakala kupovina novina. U doba najveće krize i inflacije, moj otac je jednog jutra na trafici napisao ček kako bi kupio „Glas“. Mama mi je prepričavala scenu sa njenih studija: jedan kolega pao je ispit jer nije imao šta da kaže kada ga je profesor pitao da iznese mišljenje o nekom tadašnjem političkom problemu. Student je rekao da je mnogo učio tih dana i nije imao vremena da prati dnevno-politička dešavanja, pa nije kupovao novine. Profesor ga je oborio uz reči: „Kolega, morate znati šta se dešava u društvu. Praćenje vesti je stvar koju pravi intelektualac nikada ne preskače.“

Tako su mene učili, draga moja prijateljice, i do svoje trideset i neke sam živela baš tako – pratila, čitala, slušala, gledala. Bez preskakanja. Sa pažnjom i razumevanjem. Štreberski. Dok jednog dana nisam shvatila da ne mogu više. Da nemam više kapacitet za sve probleme ovog sveta. Da sam puna pesimizma. Da sam puna briga. Da moram da prestanem sa ovom navikom ako želim da sačuvam zdrav razum.

Možda je ranije famozni pravi intelektualac (kako god da ga definišemo) i mogao da isprati vesti koje su pre četrdeset godina, kada je moja mama bila na studijama, bile dostupne. Ta je količina vesti bila neuporedivo manja od svega čemu smo mi danas izloženi. Od toga da ljudsko biće zna šta se dešava u njegovom selu, pa onda kasnije u njegovom gradu i državi, došli smo do toga da smo izloženi vestima o svemu što se dešava bilo gde u belom svetu i to u realnom vremenu. Nema razlike da li je u pitanju poplava, bombardovanje, masovno ubistvo, protesti, cunami – za sve saznamo odmah, skoro u minuti.

Kako čovek da isprati sve i ostane normalan? Kako konstantno dobijati informacije o toliko smrti, korupcije, zla, bolesti, siromaštva, rata... a ostati funkcionalan za svakodnevni život, za svoju porodicu, posao, za lepe stvari koje nas okružuju, a kojih ima... iako nikada nisu u medijima.

Kako pratiti užase koji se trenutno dešavaju u našoj zemlji, a istovremeno živeti ovog decembra, čitati deci knjige, razmišljati o novogodišnjim poklonima, pripremati se za praznike, kititi jelku... Kako? To je pitanje od milion dolara, pitanje koje me zaokuplja ovih dana.

Trik je, verovatno, biti negde između. Pronaći balans u prostoru između potpune isključenosti iz svih društveno-političkih dešavanja i života u nerealnom svetu isključivo pozitivnog razmišljanja i fokusa na samo dobre stvari, s jedne strane, i totalnog robovanja praćenju vesti i utapanja u njihovo crnilo i pesimizam, s druge strane.

Možda je to ono što svi tražimo – balans između povezanosti sa svetom i očuvanja vlastitog mira. Ili, kako bi rekao jedan drugi profesor od koga sam mnogo naučila dok je sklapao svoje novine posle jutarnje kafe: „Sve je dobro dok znaš kad treba da zatvoriš stranice.“

Izgleda da ja još uvek ovo ne umem. Ali, ne odustajem do toga da naučim. A ti? Da li ti uspevaš, draga prijateljice, da pronađeš taj balans? Ili te, kao mene, ponekad preplavi svet i njegove priče?

Tvoj odgovor će me sigurno inspirisati. Piši mi, radujem se da ga čujem. Do tada, možda ipak odložim telefon i skuvam sebi jedan mirišljav čaj a preskočim popodnevni dnevnik.

Tvoja prijateljica,

M.P.

O autorki

Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.

“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna za #zeneoduticaja o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.