Pisma prijateljici: Kriza srednjeg doba

Draga prijateljice,

Izvini, danas nemam nikakav uvod. Prelazim direktno na temu, razradu i zaključak. Tako se osećam, tako ti i pišem. Kao da me pogodio grom. Doduše, nije došao iz vedra neba. Nebo je mesecima bilo tmurno, na momente crno, oblaci su bili teški, a pritisak u glavi ogroman.

Znaš li da sam ove godine napunila 40?

To mi je u prvi mah delovala potpuno nebitno. Nikad nisam bila osoba koja se loži na rođendane, ni na svoj ni na tuđe. Ja sam ti više za svadbe, godišnjice braka, proslave diplome, novog posla i slično. Ne znam zašto, i nije sad prilika da ulazim u duboku analizu toga. Uglavnom, mislila sam – godina k’o godina, rođendan k’o rođendan, samo okrugao broj. Velika stvar, pih!

Ušla sam u svoju četrdesetu navodno lagano, neopterećeno, bez velikih očekivanja. Al’ ne lezi vraže. Negde tamo na jesen, par meseci posle 39. rođendana, pojavili su se simptomi.

Prvi i možda najteži – gledanje unazad. Preispitivanje svih i svega u mom životu. Džinovski znak pitanja iznad svake odluke i izbora koje sam ikada napravila. Da li je baš tako trebalo, da li sam propustila onu priliku, jesam li trebala da prihvatim tu ponudu, gde bih bila da nisam, kako bi bilo da sam skrenula levo kod Albukerkija… i tako u nedogled... Mučenje sebe.

Onda, malo-malo, pa me hvatala duboka tuga, duboka kao nikad pre. Uzrok – neupitna, nesalomiva, nepokolebljiva svest o prolaznosti života, mog i svih oko mene. Dešavalo mi se da gledam decu, vidim da samostalno nešto rade, nešto za šta im je do skoro trebala moja pomoć, shvatim da su porasli, i počnem neutešno da plačem.

Dalje, javila mi se snažna, neizdrživa, neodloživa želja da uradim nešto za sebe, onako baš za svoju dušu. I neke stvari sam i uradila.

Fitilj mi se skratio. Pojavila se nulta tolerancija na sve gluposti, trabunjanja, nepotrebne stresove, loše ljude, loše priče, izgovore, sve što je fejk, sve što je isforsirano. Taj kratak fitilj bio je praćen i nezainteresovanošću za sve pobrojano. Nisam više imala nameru da slušam stalno iste priče od ljudi koji ne žele ništa da promene, samo traže publiku za svoje izgovore.

Mesecima se sve to smenjivalo u mojoj duši i u mojoj glavi sa periodima radosti i duboke spoznaje koliko sam zahvalna za život koji živim. Rolerkoster emocija, što se kaže.

Ima ljudi koji misle da sam pametna, ali iznenađujuće mnogo vremena je proteklo pre nego što sam shvatila da sve to što mi se dešava ima veze sa brojem 40.

Sećaš li se priče o mom mlađem bratu koji je u prvom razredu imao domaći zadatak da nacrta životnu sredinu, a on nacrtao čoveka od 50 godina? Cela porodica u čudu, niko nije kapirao njegovu logiku i zašto čovek od 50 godina. A moj sedmogodišnji brat kaže: “Čovek živi 100 godina, 50 godina je životna sredina.”

E, vidiš, izgleda da je u mojoj računici „životna sredina“ 40. I u tom grmu je ležao zec, zajedno sa svim što me strefilo, a što bi se verovatno moglo nazvati krizom srednjeg doba.

To je grom sa početka priče koji me pogodio. I zbog kog mi je puklo pred očima.

Shvatila sam da mi je, i to ako budem imala sreće, ostalo još ovoliko vremena ovde, u ovom životu, na ovoj planeti, sa sobom ovakvom kakva sam i ljudima oko mene. Prošla je moja „životna sredina“ i sada idem ka kraju. Ima još vremena, ali sa svakim danom ima ga manje nego što ga ostaje iza mene.

Ova je spoznaja strašna, ali i beskrajno oslobađajuća. Ohrabrujuća. Inspirišuća. Ta spoznaja me gura da radim stvari koje želim, da ne odlažem, da se ne plašim reakcije okoline, da se odvažim da ostvarim svoje želje. Zbog ove spoznaje se svakod dana pitam kako želim želim da živim, ko želim da budem, šta mi je stvarno važno. Zbog nje nemam više vremena za udovoljavanje drugima i sputavanje sebe. Nemam vremena za lažne prijatelje, dosadne poslove, strahove.

Zbog ove spoznaje svako “ja ovo ne mogu“ želim da menjam za „mogu sve što stvarno želim”.

Svako “a šta ako propadnem”, menjam za “a šta ako uspem”.

Svako “neću im se svideti“, menjam za „želim da se sviđam sebi”.

Svako “neću uspeti“, menjam za “probaću pa šta bude, mogu da preživim svaki neuspeh”.

Svako “ne umem”, menjam za „želim da naučim”.

Svako „plašim se“, menjam za „hrabra sam”.

Jer, draga moja prijateljice, prošla je “životna sredina”. Prošla je i kriza. Napunila sam 40 i od sad svoju energiju, vreme i pažnju dajem samo za prave stvari. One od kojih mi duša raste.

M.P.

Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč po profesiji. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.

“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.

pisma prijateljici zeneoduticaja kriza srednjih godina milana pavlovic srbija crna gora