Tata i devojčica se pozdravljaju i ona kreće ka ulazu u školu. Tata sve vreme smireno stoji malo dalje i posmatra. U međuvremenu, ja se pozdravljam sa sinom, ispraćam ga i užurbano krećem prema izlazu iz školskog dvorišta, u pravcu vrtića gde vodim kćerku. Kao da me neko goni. Onaj tata i dalje stoji. Zamišljeno gleda, čini se da duboko diše.
Draga prijateljice,
Otkako je moj sin krenuo u prvi razred, jutarnji stres u našem domu eksponencijalno je porastao. Evo kako to izgleda: budim se pre dece i imam tridesetak minuta za sebe da popijem kafu u tišini i pripremim im doručak. Nakon toga, od trenutka kada ih probudim do trenutka kada izađemo iz stana, vlada potpuni haos. Pretvaram se u hibrid goniča robova i pokvarene ploče, idem kroz kuću i histerično ponavljam: „Ajmo, oblačenje! Jedi! Završi doručak! Popij čaj! Spakuj se! Obuci se! Obuci se! Obuci se! Jeste li oprali zube? Ajmo! Kasnimo! Zakasnićemo! Zakasnili smo!“
Na sve to, moja deca ostaju potpuno imuna i smirena, započinju igre, razgovore, svađe među sobom, i sve rade, čini mi se, još sporije nego inače. A ja? Para mi izlazi na uši. Pakujem jedan, pa drugi ranac, užinu, rezervnu garderobu, pidžamu, moje stvari, laptop, moj ranac... kome šta treba. Jurcam po stanu kao da je smak sveta, a ne jedan običan radni dan. Toliko se uzbudim i istresiram da se, nakon što ih predam u školu i vrtić, osećam kao da sam istrčala maraton. A tek je pola 9.
Sa malim varijacijama, to su bila naša jutra prethodnih mesec i nešto. Međutim, jedan događaj me naveo na razmišljanje i promenu.
Evo kako je to bilo. Ulazim u školsko dvorište sa decom (naravno, žurim odlučnim vojničkim korakom, a njih požurujem), i vidim iz daljine tatu jedne devojčice; poznajemo ih iz vrtića i ona je takođe krenula u prvi razred. Tata i devojčica se pozdravljaju i ona kreće ka ulazu u školu. Tata sve vreme smireno stoji malo dalje i posmatra. U međuvremenu, ja se pozdravljam sa sinom, ispraćam ga i užurbano krećem prema izlazu iz školskog dvorišta, u pravcu vrtića gde vodim kćerku. Kao da me neko goni. Onaj tata i dalje stoji. Zamišljeno gleda, čini se da duboko diše. Prilazim da mu se javim i kažem: „Sve u redu? Čekaš nešto?“ a on će: „Ma sve u redu, nego, pravo da ti kažem, dajem sebi malo vremena da uživam u trenutku! Radujem se zbog nje i polaska u školu.“ Pozdravih se sa njim, i odoh potpuno zbunjena prizorom čoveka koji ne žuri. E, draga moja, to ti je bio za mene onaj trenutak kad se u crtanom filmu upali lampica pored glave.
Razmišljala sam posle dugo. Uživam li ja u trenutku, pitala sam se. Jesam li zastala da u potpunosti proživim i doživim polazak mog starijeg deteta u prvi razred? Možemo li da stignemo tamo gde smo krenuli bez stresa i panike? Zašto, umesto da ujutru uživam u prizoru njih dvoje koji u pidžamicama, polu-probuđeni, čavrljaju uz čaj i tost, prepričavaju, odraslima obične, a njima važne, dogodovštine iz škole i vrtića, pa onda pokušavaju da se sami, manje ili više uspešno, obuku... ja idem za njima i ponavljam „požurite, požurite, požurite“...
Setila sam se latinske poslovice koja mi zapravo nikad nije bila najjasnija, a sad je odjednom dobila puni smisao - Festina lente! Požuri polako!
Rekla sam sebi: „Ovo jutarnje stresiranje mora da prestane.“ Rekla sam sebi: „Pa šta ako zakasnimo.“ Rekla sam sebi: „Ovo su trenuci koji se nikad neće ponoviti.“ Rekla sam sebi: „Požuri ali i uživaj, polako, u svemu što te okružuje, rukicama koje još uvek ujutru jedino žele tvoj zagrljaj, obrazima koji žele da ih cmačeš, kosici koju još uvek češljaš i praviš repiće.“ Požuri, ali osvesti lepotu, bogatstvo, blagoslov svakog jutra koje provodite zajedno dok se sudarate u redu ispred kupatila spremajući se za novi dan.
Požuri ali i uspori. Primeti. Dodirni. Pomiriši. Oseti. Budi tu. Rekla sam sebi: „Primeni ovo na sve. Na poslovne planove, ambicije, želje.“ Požuri polako.
Požuri, nemoj da otežeš! Pokreni se, kreni, preduzmi, započni, odvaži se, napravi korak, ustani, izađi, uradi nešto! Ali požuri polako, nemoj nervozno, nemoj tenzično, sa stresom, nemoj da srljaš, ili da požuriš toliko da ne vidiš gde već jesi i gde si uopšte krenula.
Eto, to sam htela da ti kažem, draga moja prijateljice. Mislim da je važno.
Volim te i mislim na tebe!
Tvoja, M.P.
Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč po profesiji. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.
“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.