Pisma prijateljici: Kada će žene prestati da strahuju od nedopadanja?

Draga moja prijateljice,

Kako si ove jeseni? Prija li ti zahlađenje? Da li sada bolje spavaš?

Ja sam dobro. Radno. Uvek u nameri da se još bolje organizujem, još više uradim, budem još produktivnija, s tim da ovog septembra dajem sebi reč da ću povesti računa da ne preteram. Odmor stavljam na to do listu.

Ovih dana bila sam pozvana da učestvujem kao govornica na tribini o autentičnosti, da govorim o tome kako stvaram kod sebe osećaj sigurnosti da budem ono što jesam.

Dugo sam razmišljala šta da kažem. Mislila sam na sve one situacije u kojima me paralisao strah od mišljenja drugih, od njihove osude i odbacivanja. U kojima me sprečio da budem autentična. Setila sam se i tebe i svih drugih žena koje, čini mi se, stalno vode unutrašnju borbu između onoga što žele da budu i onoga što znaju da okolina od njih očekuje.

Nesigurne smo u sebe preko svake mere, u to kakav utisak ostavljamo na druge, pitamo se šta će drugi pomisliti i reći, hoće li nas osuditi ili odbaciti.

I dok, sasvim sigurno, svaka od nas za ovo može pronaći brojne razloge u svojoj ličnoj istoriji, u svojoj porodici, želim da ti ponudim jedan drugi ugao gledanja na tu stalnu potrebu nas žena da budemo dopadljive, prihvaćene, i da drugi odobre naše postupke i na kraju krajeva odobre i samo naše postojanje takvih kakve smo. Taj je ugao gledanja širi, veći od nas samih i našeg neposrednog okruženja.

Da ti kažem prijateljice, jednostavno rečeno, mislim na to da živimo u svetu koji od žene očekuje da bude dopadljiva. I mi, žene, znamo da se to od nas očekuje. Znamo jer nas tako vaspitvaju i dobijamo poruke o tome da je važno šta drugi misle o nama od najranijeg detinjstva.

Skoro sam se na mrežama bavila upravo ovom temom. Imam sina i kćerku i iz prvih redova gledam koliko ih društvo i okruženje drugačije tretiraju. Ona stalno dobija pohvale na račun svog izgleda – lepa joj je haljina, super joj je frizura, mnogo je slatka. A on dobija komentare o tome kako brzo trči, kako dobro šutira loptu, dobro pliva i sl. Dakle, devojčica dobija poruku da je važno da se drugima dopada i da ako je dopadljiva onda je i prihvaćena. Dečak dobija poruke koje ga usmeravaju na postignuće i da na taj način gradi svoju vrednost.

I to je tako oduvek.

Sećaš se kad smo na fakultetu učili o Žan Žak Rusou? Učili su nas da je to jedan od največih mislilaca prosvetiteljstva, čovek čija je misao oblikovala Francusku revoluciju, i modernu političku, ekonomsku i obrazovnu misao. Gromada od intelektualca. E pa evo šta taj Žan Žak Rusos kaže o nama ženama:

„Čovek (misli se, naravno, na muškarca) zavisi samo od sebe i može da prkosi javnom mnjenju. Ali žena, ako i radi pravo, samo je izvršila polovinu svog zadatka. Ne sme joj manje biti stalo do onoga što se o njoj misli nego do onoga što je ona uistinu. Dalje on kaže: Čovek zavisi od žene usled svojih požuda, ali žena zavisi od čoveka ne samo u tome. Žene zavise od našeg suda, od naše procene njihove vrednosti. Za ženu nije dovoljno da samo bude lepa, nego da i drugi primete da je ona lepa.“

E sad, Žan Žak Ruso je odavno pokojni, i možda neko pomisli da ovo nema nikakve veze sa sadašnjošću. Ja mislim da je ovo nažalost i dalje aktuelno, u utkano u sve pore našeg društva.

Navodim njega kao jedan od primera, a nažalost ima ih mnogo... filozofa, književnika, naučnika koji su oblikovali zapadnu civilizaciju u kojoj živimo a koji su na žene gledali kao Ruso.

Hoću da kažem – sva ta naša ženska unutrašnja previranja, sve te borbe i strahovi o tome šta će drugi misliti o nama, hoćemo li biti prihvaćene i orgomna nesigurnost u sebe same koja od toga dolazi – nije sve to baš samo do nas, nije čak ni samo do naših porodica, odnosa sa majkom i šta ti ja znam. Priča je mnogo šira. Nismo samo mi lično krive zato što smo prosto takve. Ne, nisu žene takve po prirodi nego nas društvo i vaspitanje usmeravaju ka tome. Patrijarhat se hrani načim nesigurnostima, a industrije se bogate zbog našeg straha od strija, celulita i bora, što je u biti isto strah od nedopadanja.

Veruj mi da mi je laknula kad sam shvatila da sve to što se dešava u meni, strah da ću biti ismejana, strah da neću biti prihvaćena, strah da će drugi o meni misliti loše...nije to zato što sam ja takva. Mene je društvo guralo u tom pravcu, da budem takva.

I svaki put kad me taj strah sputava da ne uradim nešto što želim, ja se setim odakle on dolazi i rešim da uradim po svom, uprkos njemu. Pošto se uglavnom svet na sruši, čak i kad se drugima ne dopadnem zbog nečeg što sam uradila ili što jesam, to mi bude lekcija za sledeći put.

E tako se gradi sigurnost u sebe: kroz akciju uprkos strahu i kroz razumevanje odakle strah dolazi.

To sam draga moja prijateljice htela da ti kažem i da te podsetim. Mislim da je važno!

Budi i dalje sjajna kao što jesi i piši mi!

M.P.

Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč po profesiji. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.

“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.

zeneoduticaja autentičnost samopouzdanje patrijarhat sigurnost milana pavlovic kolumna