Pisma prijateljici: Suze zbog posla su okej!

Draga prijateljice,

Doživela sam na poslu nešto što me jako povredilo. Događaj je bio poslovne prirode. Povreda je bila lična. Završio se sastanak na kome mi je ta, za mene sporna, odluka saopštena. Kliknula sam „leave meeting“ crveno dugmence na ekranu a iz mene je krenula reka suza. Plakala sam kao kiša pola sata, možda i više, ne znam...Nisam se suzdržavala niti trudila da prestanem. Plakanje je bilo lekovito i učinilo je da se osećam bolje.

Da ti kažem iskreno, da se ista situacija desila pre 5-6 godina, moja rekacija bila bi posve drugačija a unutrašnji monolog bi zvučao otprilike ovako:

Wow, Milana, zar stvarno ništa za sve ove godine nisi naučila?! Da li stvarno plačeš zbog posla kao devojčica!? Da li si stvarno ta žena, ona koja ne upravlja emocijama!? Ona koju poslovne odluke povrede do te mere da lije suze?! Ona zbog koje i opstaju stereoptipi o emotivnim ženama, nesposobnim da racionalno upravljaju sobom, pa onda ni drugima? Šta bi mislile kolege da te vide ovakvu? Uozbilji se i saberi, obriši suze, ne budi nezrela klinka koja ne ume da razdvoji poslovno od ličnog!

Sve bih ovako sebi rekla, i još grublje, i još gore. I ne samo to. Tražila bih svoju krivicu i pitala se čime li sam izazvala da mi se desi to što se desilo. Srećom, danas sam mnogo pametnija. Današnja-ja i ja-od-pre ne slažemo se u mnogo čemu. To je možda moj najveći uspeh.

Današnja-ja odmah je sebi oprostila ovaj trenutak „slabosti“. Sa puno nežnosti utešila je sebe i dala sebi dozvolu da ne odvoji poslovno od ličnog, jer - današnja ja shvata da je odvajanje poslovnog i ličnost potpuna glupost koju su nam plasirali isti oni za koje ljudi nisu ljudi nego ljudski kapital i ljudski resursi.

Danas znam da upravljati emocijama znači biti ih svestan, osluškivati ih, prihvatiti i razumeti. Upravljati emocijama nipošto ne znači da ih sputavamo, ignorišemo i guramo pod tepih. Upravljati emocijama za mene, u ovom konkretnom slučaju, značilo je da saslušam odluku, ostanem pristojna, pribrana i dosledna svojim argumentima, iznesem svoje neslaganje i izrazim razočaranje. A posle, kad sam ostala sama, i da otplačem onoliko koliko mi je trebalo.

Draga moja, danas takodje znam da emocije nisu ekskluzivno rezervisane za porodicu i prijatelje. Emocije i posao idu ruku pod ruku. Staromodno je shvatanje da biti profesionalan znači biti robot. Pravi lideri, oni koji zaista transformišu ljude, timove i organizacije, znaju da je autentičnost ono što ljudi cene. Autentičnost, iskrenost, a ne pretvaranje. Samo oni koji poslu pristupaju sa emocijama kreiraju promene i postižu natprosečne rezultate.

Toliko je savremenih autora koji osporavaju tradicionalno sagledavanje liderstva i dobrog poslovnog ponašanja kao skupa osobina poput analitičnosti ili fokusiranosti na rezultate. Oni ukazuju na to da su pravi lideri iskreni i ne kriju svoju nesavršenu individualnost. Ali ne trebaju mi naučni radovi da bih ti ovo prenela. Dovoljno je, draga moja, da pogledaš one sa kojima radiš, i kolege i nadređene. Ko te motiviše? Ko unosi žar u tim? Ko te pokreće i inspiriše da daš sve od sebe? Oni koji pokazuju prave, iskrene emocije. A gde su emocije – pa, tu je i po neka suza.

Draga moja prijateljice, ja ne mogu da budem ono što nisam - hladna, rezervisana i bezosećajna, da izgovaram floskule poput “ništa lično” i pravim se da je posao neki izolovani deo mog života koji ne utiče na sve ostalo što moj život čini. Za mene emocije nisu slabost, nego snaga, ili – jezikom korpo sveta – emocije su resurs. I to mnogo moćan. To ne znači dozvolu da se bude hirovit, neprijatan kad nam je loš dan, grub prema onima koji nam nisu simpatični, prečesto uplakan ili razdražljiv. Ali znači pravo da pokažemo da nam je stalo, mogućnost da budemo ono ko jesmo.

Kada me obuzme tuga, osećaj nemoći, nečija neiskrenost ili osećaj izdaje na poslu pa me dovedu do suza, setim se da je i čuvena Šeril Sandberg, bivša direktorka operative Fejsbuka, po sopstvenom svedočenju, plakala u kancelariji, na ramenu Marka Zukerberga.

Draga moja, srećna sam i zahvalna sebi što sam sazrela i odrasla do toga da plačem kao devojčica. Pa čak i zbog posla. Eto, to sam htela da ti ispričam, jer mislim da je važno.

Pozdravlja te tvoja emotivna prijateljica,

M. P.

O autorki

Milana Pavlović je ekonomistkinja po obrazovanju, direktorka međunarodnih razvojnih projekata i kouč. Ume "sa brojevima", ali veruje da su reči te koje imaju moć. Najviše ceni znanje i obrazovanje, a najviše voli svoju porodicu. Mama dečaka i devojčice, supruga jednog Peđe.

“Pisma prijateljici” je njena autorska kolumna za #zeneoduticaja o svim onim pitanjima koja nas tište i o kojima možda potajno razmišljamo.

žene od uticaja autentičnost liderstvo emocije upravljanje emocijama Milana Pavlovic