Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
Istražujemo fenomen otkaza kroz perspektivu milenijalaca i generacije Z. Postoji širok spektar faktora koji utiču na naše odluke o karijeri. Od tradicionalnih ideja o lojalnosti do novih perspektiva o značenju rada i balansu između života i posla, ovo je poziv na razmatranje dubokih promena u kulturi rada i kako se mladi nose s njima.
"Šefovi su razlog odlaska zaposlenih" je česta izjava koja se koristi da bi se objasnila fluktuacija i zadržavanje zaposlenih. Ova izjava postala je sve relevantnija tokom početka "great resignation" - kada su ljudi širom različitih industrija masovno napuštali svoje poslove u potrazi za novim i ispunjavajućim prilikama. Pandemija COVID-19 pružila je vreme za razmišljanje o karijeri - i sa svetom oko nas koji se neverovatno usporio prvi put u našem životu - mnogi od nas su bili primorani da se suoče sa činjenicom da stalno biti zauzet i preopterećen poslom nije zdrav ili zadovoljavajući način života.
Kao milenijalka, uvek sam se ponosila time što sam negovala sigurnost u karijeri. Tražila sam karijere koje su mi pružale osećaj stabilnosti, redovnu i pouzdanu platu i odlične beneficije. Uvek sam birala uloge koje su bile tražene, tako da nikada nisam brinula da li će moja karijera ili posao izdržati neizbežne promene ili padove na tržištu ili u ekonomiji. Takođe cenim slobodu da promenim karijeru ili posao ako je potrebno. Biti talentovan zaposleni sa opcijama i slobodom da ih izaberete zaista je cilj odraslog života. Rano sam shvatila da je moja sposobnost da dostignem udoban srednji sloj života direktno zavisila od moje volje i hrabrosti da napustim poslove koji mi više nisu služili, lično, profesionalno i finansijski.
Za prethodne generacije, karijerne staze su bile linearnije, a ostajanje u istom poslu do penzije bio je znak lojalnosti. Za bejbi bumere, ideja o menjanju više poslova i karijera tokom života bila je previše "rizična". Mnogi bejbi bumeri verovali su da će vredan rad i lojalnost prema jednom poslodavcu dovesti do veće nagrade i napredovanja.
Studije pokazuju da prosečna osoba menja poslove svake 2–3 godine. Sa inflacijom i stalnom stvarnošću obezbeđivanja srednje klase života - menjanje poslova i karijera postalo je prirodni deo naših života. To je jednako prirodno i uobičajeno kao što je ustajanje svako jutro i pranje zuba. Milenijumci i Z generacija shvataju da njihova lojalnost prema bilo kojoj kompaniji dolazi sa cenom - jednostavno nismo spremni da budemo žrtveni jaganjci za naše poslodavce. Poslodavci stiču našu lojalnost osiguravajući zdravu radnu kulturu, konkurentnu platu sa odličnim beneficijama, fleksibilnost i razuman radni teret. Ne plašimo se da donosimo hrabre odluke u vezi sa našom dugotrajnošću unutar određene organizacije ako poslodavci ne ispunjavaju naše osnovne potrebe.
Milenijumci i Z generacija često dobijaju lošu reputaciju zbog nedostatka lojalnosti, ili zbog nerazumevanja vrednosti napornog rada. Uzmimo izjavu Kim Kardašijan, "izgleda kao da ljudi jednostavno više ne žele da rade." Ovo je daleko od istine. Milenijumci i Z generacija se suočavaju sa sve većim dugom, ali su primetno obrazovaniji i kvalifikovaniji od prethodnih generacija. Studije pokazuju da milenijumci rade sve više sati od prethodnih generacija i nose veće nerazumne radne terete. Kada se iznose tvrdnje o nedostatku lojalnosti ili radne etike koja se vidi kod trenutne generacije, propuštamo da shvatimo da imaju drugačiji set prepreka i problema koji čine lojalnost karijeri sve težom. Ideja da milenijumci više ne žele da rade je besmislena kada podaci pokazuju da rade napornije i duže od prethodnih generacija. Ja, na primer, bih dala jedan od svojih organa da bih pronašala posao koji ne bi zahtevao da radim bezbroj sati nakon 17 časova bez dodatne nadoknade.
Besmisleno je verovati da bilo ko, bez obzira na svoj uzrast, naziv radnog mesta ili industriju, ostane na poslu kada je pretrpan poslom, loše tretiran i nedovoljno plaćen, kada su njihove veštine i obrazovanje daleko iznad njihove trenutne zarade. Sa povećanim obrazovanjem i razvojem veština, trebalo bi takođe da dobijete više slobode da birate svoje karijerne puteve. Milenijumci i Z generacija takođe imaju manje prepreka za prevazilaženje prilikom pravljenja promena u karijeri - sa smanjenjem stopa rađanja, i njihovom svesnom odlukom da odlože brak - mnogo je lakše napustiti posao kada ne morate da razmišljate o tome kako će gubitak ili promena posla uticati na druge ljude. Izbor karijerne pauze, opcija rada van standardnih sati ili selidba u drugu državu zbog druge poslovne prilike postaje mnogo lakši kada imate manje ljudi o kojima treba razmišljati.
Kao veoma ambiciozna milenijalka, takođe otkrivam da se značenje rada menja. Pratila sam tradicionalni put obezbeđivanja što više formalnog obrazovanja u nadi da će to dovesti do bolje plaćenog posla i višeg položaja. Postala sam opsednuta napredovanjem, i svaki posao je uvek bio kratkoročna stanica duž mnogo veće karijerne staze. Uskoro sam shvatila da sa povećanim napredovanjem dolazi smanjenje kvaliteta života. Provodimo puno vremena na poslu - tako da je od vitalnog značaja da uživate u svojoj karijeri - ali bilo je takođe važno za mene da prihvatim da moja karijera ne mora da definiše totalitet mog bića i postojanja. Prilično je opasno postati toliko opsednut karijerom jer se vaš identitet i samopoštovanje vezuju za nešto što je spoljašnje u odnosu na vas samog. Kada vezujete svoj osećaj vrednosti i svrhe za kapitalizam i proizvodnju, počinjete da gubite interesovanje za aktivnosti koje nisu direktno povezane sa preteranim trošenjem svog vremena i truda. Shvatila sam da ne uživam u slobodnom vremenu ili odmoru, ili u aktivnostima van posla jer sam toliko opsednuta radom, konstantno.
Tokom poslednjih nekoliko godina - kao i mnogi milenijumci i Z generacija, procenjivala sam značenje rada u svom životu. Nakon dubokog razmišljanja i nekoliko trenutaka introspekcije, shvatila sam da mi nije potrebno napredovanje. Samo želim posao koji mi omogućava da dobro zarađujem i obezbedi neki osećaj ravnoteže između posla i privatnog života. To se prevodi u razuman radni teret i mogućnost da takođe razvijem lični život van posla koji me čini srećnim i celovitim. Prilično je moćno i afirmativno odupreti se tome da postanete proizvod opšte i sveprisutne kulture koja je kapitalizam. Živeti za rad je represivno, i ideja da moramo predati naš osećaj sebe, vreme i energiju poslu je ponižavajuća i, iskreno, neljudska.
Pravljenje promena u karijeri je rizično, i iako smo sve više motivisani da to uradimo nego prethodne generacije - to ne menja činjenicu da su ove odluke izazovne i mogu uključivati strepnju. Zaista treba da se uzdržimo od pravljenja neosnovanih i pristrasnih pretpostavki o izborima koje milenijumci prave za svoje karijere. Karijerne odluke su zaista lični izbori, ali su postale sve više politički tokom godina kako mnogi pokušavaju da racionalizuju ogroman odliv iz njihovih organizacija, posebno među njihovom mlađom radnom snagom. Neke kompanije su izmislile zablude o razlozima zbog kojih zaposleni odlaze. Ove zablude i pretpostavke sprečavaju vođe kompanija da se suoče sa stvarnošću da su zaista saučesnici u kulturi koja dovodi do odliva zaposlenih.
Ideja da je lojalnost zaposlenih nešto što se mora lako dati bez namernog ulaganja i brige za zaposlenog je besmislena. Poslodavci treba da se vrate i da vide ljudskost u ljudima - umesto da ih posmatraju kao duševne mašine za proizvodnju. Kada lideri prepoznaju ljudskost u svom radnom osoblju, biće bolje opremljeni da ih zadrže.
.png&w=250)
