Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
Na listi best-sellera, najčešće se nalaze knjige samopomoći. Iako vrlo dobronamerne, njen efekat može biti prilično ograničen. Jer, kako se ispostavlja, efikasnost knjiga samopomoći je diskutabilna - blago rečeno. Zašto je to tako i šta možemo učiniti da ih učinimo efikasnijim?
Hiljade knjiga za samopomoć je dostupno, a nove se pojavljuju svakog dana. I popularne su takođe. Milioni primeraka su prodati Marku Mansonu 2018. godine "Tajna veština neopterećivanja" i Stivenu R. Koveju 1989. godine "7 navika izuzetno efikasnih ljudi" - da izdvojimo nedavni primer i klasičan.
Iako su popularne, ipak postoji mnogo kritika na račun knjiga za samopomoć. One se mogu grupisati u tri kategorije:
Loš efekat: Knjige za samopomoć daju pogrešne i ponekad štetne savete, daju lažnu nadu, čine nesigurne ljude da se osećaju još gore zbog sebe, ili teraju ljude da se uzdrže od traženja profesionalne podrške.
Placebo efekat: Ako već deluju, to nije zbog saveta datim u knjigama za samopomoć, već zbog činjenice da ljudi obraćaju pažnju na nešto na šta nisu pre obraćali pažnju.
Nulti efekat: Iako ljudi mogu smatrati knjige za samopomoć zanimljivim za čitanje (ili jednostavno posedovati), one ne funkcionišu jer su saveti samo zdrav razum ili preterano pojednostavljeni, a ljudi ne čine ništa sa njima.
Takve kritike se pojavljuju u vestima, u postovima koje ljudi pišu i takođe u raznim knjigama. Sam obim kritika i ton mnogih od njih, čini da deluje da je kritikovanje knjiga za samopomoć jednako popularno kao i same knjige za samopomoć.
Želim da se fokusiram na treću tačku gore: zapažanje da knjige za samopomoć često nemaju efekta. I druge dve tačke su takođe interesantne, ali zavise vrlo mnogo od vrste knjige za samopomoć i specifičnog saveta koji se nudi. Poslednja tačka, ipak, je opštija.
Glavni razlog, kako sugeriše ovaj članak u časopisu Studije Sreće, često je sam čitalac. Kada čitate knjigu za samopomoć, mi sami odlučujemo da li ćemo nešto uraditi sa njom ili ne. I obično nećemo. Pogledamo knjigu, pročitamo sažetke ili čak stvarno pročitamo knjigu, ali onda nastavljamo sa svojim uobičajenim poslovima. I slobodno to možemo učiniti. Nema terapeuta, trenera ili nastavnika koji nam govori šta da radimo ili nas drži na pravom putu.
Zanimljivo je odgovor otkriven boravkom u benediktinskom manastiru. Ono što tamo naučite je kako treba čitati tekstove da biste zaista nešto naučili iz njih. "Tehnika" koju koriste naziva se lectio divina, što znači ‘božansko čitanje’. Prvobitno se to odnosilo na čitanje Božje reči, ali se može primeniti i na druge tekstove—uključujući i knjige za samopomoć.
Osnovna ideja lectio divine je da čitate tekst vrlo polako i da svaku rečenicu pustite da se upije jednu po jednu. Počnete polako čitati dok ne dođete do pasusa ili rečenice koja vam se dopadne. Onda se zaustavite i ponovo pročitajte taj pasus ili rečenicu. I ponovo, i ponovo, i tako dalje. Dakle, kao što krava radi sa travom, prežvaćete reči dok ih ne svarite. Dok to radite, vaš um počinje da radi i povezuje stvari koje ste pročitali sa stvarima koje već znate.
Čitanjem na ovaj način, sebi dozvoljavate da unesete tekst koji čitate u sebe i to značajno povećava šansu da promenite svoje ponašanje—i time da zaista imate koristi od teksta koji čitate. I, kako su istraživanja pokazala, lep dodatak je to što ceo taj doživljaj čitanja već čini da se osećate bolje. Ovo čini primenu tehnike lectio divina mačem sa dve oštrice.
Dakle, uzmite svoju omiljenu knjigu za samopomoć i počnite čitati na ovaj način. Kladimo se da ćete primetiti razliku.
Izvor
.png&w=250)
.png&w=250)