Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
.jpg)
Kada ste se jutros pogledali u ogledalo, da li ste uzdahnule? Da li ste se žalile na svoju težinu ili podočnjake ispod očiju? Da li ste ikada bezbrižno izgovorile: "Ja sam takav idiot"? Niko neće uvek voleti sebe. Malo samopodsmeha je normalno - ali budite svesne malih, uticajnih ušiju u blizini. Kada kritikujete svoj izgled ili sposobnosti, možda svoju decu učite da se osećaju loše zbog onoga što jesu.
.jpg&w=800)
"Roditelji bi trebalo da svoju decu posmatraju kao strane posmatrače", kaže Majkl Vajthed, terapeut za brak i porodicu u Twin Falls, Ajdaho. Bebe dolaze na ovaj svet bez razumevanja našeg jezika ili običaja. Kako bi naučile kako da se uklope u svoje porodice, one pažljivo posmatraju druge ljude oko sebe i imitiraju ono što vide. "Oni će usvojiti bilo koje ponašanje koje vide kod svojih roditelja i tumačiti to kao normalno", kaže Vajthed.
Studije o negativnom samogovoru roditelja uglavnom su se fokusirale na težinu, sliku tela i poremećene navike u ishrani. Na primer, studija iz 2010. godine sa 356 tinejdžerki pokazala je da su deca češće pokazivala "ekstremna ponašanja u kontroli težine", poput preskakanja obroka ili uzimanja dijetalnih pilula, kada su roditelji kod kuće govorili o svojoj težini. Studija iz 2016. godine o devojčicama uzrasta od 5 do 7 godina otkrila je sličan efekat. Prvo, svaka devojčica je stajala sama ispred ogledala i odgovarala na pitanja istraživača o tome da li joj se sviđaju neki delovi tela. Zatim su istraživači doveli majke i ćerke zajedno ispred ogledala i ponovili eksperiment, sa majkom koja je prva odgovarala na pitanja. Skoro svaka devojčica je promenila bar jedan odgovor kako bi se poklopila sa onim što je njena mama rekla.
Devojčice su sledile ovaj obrazac čak i kada nisu razumele društvene ideale koje su njihove majke reflektovale, kaže glavni autor studije Marisol Perez, profesorka psihologije na Univerzitetu Arizona. Navodi primer majke koja je rekla da ne voli svoju kožu jer bi volela da je svetlija. Samo, njena ćerka je rekla da joj se sviđa njena koža. Ali nakon što je čula majčin komentar, devojčica je promenila mišljenje i rekla da joj se ne sviđa njena koža.
Istraživači su tražili objašnjenje. "Bila je u nedoumici. Nije mogla da nam kaže zašto", Perez se seća, dok se na kraju devojčicaova misao nije prebacila na iznenadno, dečje logično mesto: "Na kraju je rekla, 'Ona dodiruje moju krv, to je odvratno!'"
Drugim rečima, razlog ne mora nužno da bude važan. Važno je nezadovoljstvo koje ostaje. Nije vam potrebno da lansirate monolog o teškoćama u stilizovanju vaše kovrdžave kose kako biste svoje dete naučile da se oseća anksiozno i zbog svoje.
To je ono što ovu naviku čini teškom za obuzdavanje. Možda ne shvatamo kakve poruke prenosimo svojoj deci sa samo nekoliko usputnih žalbi. Ali Vajthed kaže da roditelji to lako mogu shvatiti jednostavno slušajući svoju decu, pogotovo kada su mlađi. Mlađa deca, posebno, imaju tendenciju da izgovaraju naglas misli koje bi starija deca možda zadržala za sebe. "Biće kao ogledalo vašeg ponašanja", kaže on. (Svi koji su ikada slučajno psovke izgovorili pred malim detetom to dobro znaju.)
U svom radu, Vajthed često vidi ovaj efekat ogledanja, i ne samo u komentarima o izgledu. Kada roditelji nipodaštavaju svoje talente ili inteligenciju, kaže on, deca će to isto učiniti.
Ako shvatite da vaše dete upija vaše samokritične komentare, možete koristiti nekoliko strategija da sebe držite pod kontrolom. Vajthed predlaže da uključite partnera da blago ukazuje kada čuje da kažete nešto negativno o sebi, dok Perez preporučuje tehniku "kutija za psovke": Svaki put kada član porodice kaže nešto neželjeno o sebi, mora da stavi novčić ili kuglicu u kutiju, i potom da kaže nešto pozitivno o sebi. Ako vam to zvuči preteško da se primeni, možete preskočiti kutiju i samo uvesti pravilo u kući da nakon svakog samokritičnog komentara sledi kompliment.
Još jedna korisna vežba može se desiti za večernjim stolom, kaže Perez: Svi se naizmenično otkrivaju jedinstvenim osobinama koje cenimo kod druge osobe za stolom, što deci pokazuje da naše različitosti mogu biti dobra stvar. Možda zvuči naivno, ali pomaže.
"Cilj nije da svi imaju savršeno iskustvo prema svom telu", kaže Perez, ili da odu puni samopouzdanja. Voleći sve u vezi sa sobom nije realna stvar koju treba ciljati, ali balansiranija slika o sebi jeste. Po njenom iskustvu, Perez kaže, većina ljudi može nabrojati 20 ili 30 stvari koje ne vole na svom telu, ali se muče da nabroje više od nekoliko stvari koje vole.
"Svi prepoznajemo to da ne želimo da naša deca odrastaju ne voleći svoja tela i učestvujući u nezdravim ponašanjima zbog toga", kaže Perez. Ubedljiv razlog da sebe tretirate ljubaznije: To uči vašu decu da isto to rade.
.png&w=250)
.png&w=250)
