Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
Predstavljamo Silviju Šereš, matematičarku i investitorku našeg porijekla koja živi u Norveškoj. Za naš portal kaže da je u životu imala sreće sa roditeljima, koji su imali veliku vjeru u nju i sestru. Ne kaže da je disciplinovana, ali je ambiciozna i na duge staze se uvijek izbori za ono šta hoće. Naša sagovornica se ne boji umora ni teških zadataka. Tako je ovaj intervju bio jedinstvena prilika u njenoj punoj agendi da sa nama podijeli dio sebe.
#ZENEODUTICAJA: Možete li nam za više reći o vašim počecima i školovanju? Koji su momenti bili pokretači vašeg ličnog razvoja?
ŠEREŠ: Potičem iz Jugoslavije, rođena sam u Boru, 1970. godine. Moji roditelji su Mađari, a u Vojvodinu smo se vratili kada sam imala dvije godine. Išla sam u osnovnu školu na srpskom jeziku i u Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ gdje je bilo puno discipline i nauke. To je dosta formiralo moj lični razvoj, a najviše su me formirali roditelji i bake i djedovi. Moji roditelji su visoko obrazovani i obrazovanje im je jako važno, ali im je isto vrlo važno da budemo dobri i korisni ljudi i mislim da je to u meni ostalo kao neki kompas. Tata je otišao za Norvešku da radi kao profesor u Bergenu i onda su moja mama i mlađa sestra isto krenuli za njim, a zatim i ja kada sam završila gimnaziju.
Počela sam da studiram matematiku i informatiku u Oslu, nakon gimnazije, ali sam cijelu godinu dana učila jezik. Studirala sam matematiku i kompjutere. Kada kreneš da studiraš u Norveškoj, moraš da naučiš filozofske osnove nauke i obrazovanja. Puno se priča o etici i u suštini mislim da je to jako dobro. Studirala sam matematiku i kompjutere i dobila sam malu osnovu što Englezi zovu classics, a Amerikanci liberal education. To je jako važno jer mislim da nam to daje osnovu da razumijemo na čemu se gradi bilo koja nauka koju studiramo.
#ZENEODUTICAJA: Da li postoje razlike obrazovnim sistemima i koji su univerziteti obilježili vaš put?
ŠEREŠ: Razlika između jugoslovenskog i norveškog obrazovanja je što se u Norveškoj i u školi i na univerzitetu pruža da sam učiš to što učiš i da naučiš kako to da primijeniš. Puno vremena se troši na saradnju i na učenju sposobnosti vođenja projekata. Učenje podataka napamet da bi zadovoljili učitelje i roditelje nikako nije bilo opcija u Norveškoj. U Norveškoj učim jer me to zanima, ali moram da krenem od pitanja zašto je to važno. To je radio i moj otac, koji je matematičar i koji mi je puno pomagao. Zašto je ovo važno, zašto je zanimljiv predmet, pitanje teorija me je i formiralo kao pedagoga.
Radila sam kao istraživač i programer u velikoj Norveškoj IT kompaniji, zatim sam otišla u Oxford da uradim doktorat. Tamo sam ostala sedam godina. Tri godine sam radila doktorat, a četiri sam radila kao profesor. Dok sam bila u Oxfordu, uzela sam pola godine slobodno da odem u Saudijsku Arabiju i tamo sam bila jedan od pokretača prvog privatnog univerziteta za žene. U Oxfordu sam radila sa nekoliko najboljih kompjuteraša u svijetu i oni su me poslali u Silikonsku dolinu, gdje sam radila pola godine Alta Visti, koji je bio prvi search engine na internetu. Tamo nas je bilo dvadesetak u Alta Vista timu, a google je imao tek 16 zaposlenih. Svi smo se poznavali i tu sam se zainteresovala za biznis na internetu i digitalizaciju i kad sam se vratila riješila sam da ću da napustim nauku i da prodajem tehnologiju.
Slijedi faza mog života u Francuskoj školi koja se zove INSEAD koji mi se svidio jer kod njih MBA program traje godinu dana. Jako je intezivan. Imaju dva kampusa u Fontainebleau, pored Pariza, i u Singapuru. Nakon Francuske sam se vratila u Norvešku. U međuvremenu sam se udala za Norvežanina koji je došao za mnom u Oxford. Imamo četvoro djece. Radila sam u norveškoj kompaniji koja se zove fast-serach and transfer, koja je radila serach engins unutar organizacije. Radili smo serach engine za IBM, DELL, Financial Times za skoro sve policije na svijetu. Radili smo na razvijanju vještačke inteligencije. Kupio nas je Microsoft prije 10 godina i onda sam radila za njih nekih pet godina. Zatim sam napustila posao kako bi radila kao investor i u upravnim odborima. Nakon sedam godina, radila sam u upravnim odborima u kompaniji kao što je Start Craft koja je najveća organizacija u Evropi, za čistu energiju, za NORDEA banku, nacionalnu TV Norveške, a trenutno radim za DNV (Denn Norske Veritas) koja se bavi sa shippingom, energijom, naftom, proizvodnjom hrane i medicinskih usluga u digitalnom svijetu. Prije tri godine sam pokrenula firmu LØRN, kojoj je cilj da sprovede life long learning za sve Norvežane, pošto se naš obrazovni sistem razvija suviše sporo kao i svi u svijetu.
#ZENEODUTICAJA: Koja zemlja vas je najviše voljela, a koja vam je najviše dala?
ŠEREŠ: Najviše me je voljela i najviše mi je dala Norveška. Malo mi je teško da budem veliki patriota u odnosu na staru Jugoslaviju ili Srbiju. Ono šta tamo volim su dragi ljudi, ali jednostavno ne vidim kako ta zemlja ulaže u svoje mlade ljude i kako ulaže u razvijanje. U svakoj zemlji sam nešto naučila i zaista, svaka zemlja mi je nešto dala. Mislim da sam imala izvanredno djetinjstvo u našoj staroj Jugoslaviji, koja je bila jako dobro mjesto i za žene i za djecu. Naučila sam puno toga o nauci. Imali smo jako dobru školu. U Norveškoj sam naučila da vjerujem u jedno društvo. Tamo ljudi ulažu u društvo, a ne samo u sebe. I mislim da je to izuzetno važno. I još jedna stvar u vezi sa Norveškom je ta da ljudi nijesu sujetni u odnosu na nas, i to je jako čudno jer smo mi odrasli u komunističkoj zemlji, gdje vlada bratstvo i jedinstvo, a istovremeno ljudi su bili vrlo obuzeti sa time ko je iz kakve porodice, ko ima veze, koliko su ti bogati roditelji, kakvo obrazovanje imaju... U Norveškoj nema veze da li ti je roditelj mesar, čistač, ljekar, profesor, pop, političar... Ti sa predsjednikom zemlje možeš da sjedneš i da popričaš na aerodromu. Sa profesorom možeš da ručaš a isto tako možeš da ideš u lov, na plažu ili u šetnju po planinama sa drugarom iz djetinjstva koji je ostao potpuno neobrazovan i koji se propio. Osnova Norveške je da su stabilno i ravnopravno društvo. Najveći problem u Norveškoj je vrijeme. Ne mogu da lažem, meni i dalje kada dođe mart, april ne znam za sebe. Nije zima toliko hladna, ali je mrak i dugo traje. Život je predvidiv i ravnopravan. Možeš da se fokusiraš na porodicu i posao, neće te varati ljudi, nećeš se nervirati oko korupcije... Jako cijenim Norvešku. Ljudi su optimisti, vjeruju u budućnost i u ljude. Ljetujem u Crnoj Gori i mislim da je jedna od najljepših zemalja u svijetu. Volim ljude koji su brižni, volim naš crni humor, ali nema zajedničkog osjećanja odgovornosti. Ljudi bacaju smeće po ulici, nepropisno se parkiraju...
#ZENEODUTICAJA: Kako menadžujete svoje uloge? Biti majka i poslovna žena? Kako uspjeti?
ŠEREŠ: Kao prvo, jako mi je dugo vremena trebalo da me ne brine šta ostatak svijeta misli o meni. Prije godinu dana sam napunila 50 i toliko mi je vremena trebalo da budem sama sebi šef, a ne da mi ostatak svijeta bude šef. Vrlo važna posljedica svega toga je da znam da nijesam perfektna i znam da ne mogu sve da postignem. Nemam vremena da budem društvena, ne idem na velike i lijepe večere. Idem samo gde apsolutno moram. Ne stižem da treniram, ne stižem da budem najlepša, najinteligentnija, najdruštvenija... Ne stižem mnogo toga, ali to mi nije toliko važno. Ono šta mi je najvažnije je da uspijem da iščupam moj start up, da obavljam zadatke profesionalno i sve to da uskladim sa četvoro male djece i da budem dobra majka. Nijesam od onih majki koja kuva na kašiku. Što vole naše žene da kažu, dva puta na dan, da znam da perem, peglam, čistim, ali znam da držim red u kući. Znam da se djeca osjećaju sigurno i da ih podstičem da rade ono šta vole i da ih volim. Imam sreće sa mužem. Dobar je, pomaže mi jako puno. Najveći problem kod žena je potreba da nađemo balans između uloge majke i karijere. Ne možeš zaustaviti karijeru, jer ako zaustaviš suviše dugo, jako je teško vratiti se. Treba da budemo iskrene i da kažemo: ,,Znaš šta? Teško je!“ Mislim da žene na Balkanu imaju težu ulogu nego mi na sjeveru Evrope. Moraš biti 50:50 da bi preživio.
#ZENEODUTICAJA: Savjet ženama koje razvijaju startup?
ŠEREŠ: Teško je. Ja sam investor nekih 15-tak godina. Investirala sam u nekoliko firmi. Kada sam postala preduzetnik, vidjela sam da je jako teško zaraditi. Odgovoran si za živote drugih ljudi, radiš nešto novo... Kao da skačeš bez padobrana. Prva stvar je da mlade žene treba jako dobro da razmisle da li imaju stomak za to, jer proces traje barem 10 godina. Pored svega toga i dalje vrijedi. Start up treba da radiš samo ako ne možeš da mu odoliš. Treba biti realističan. Od koga i kako ćeš zaraditi pare, koje su ti relacije i usput je važno da ti je čist put. Ne treba raditi stvari zbog kojih ćeš poslije zažaliti. Prvi korak je pitanje šta je unique strategic positioning. Biće i dugo i teško.
#ZENEODUTICAJA: Kada bi vas pitali kako utičete na druge žene, odgovor bi bio...
ŠEREŠ: Generalno ja mislim da sam inspiracija. Pričam puno o budućnosti i da trebamo biti aktivni. Mislim da i na djecu i na muža i na zaposlene utičem kao nestrpljiva i stroga. Voljela bih da sam malo manje nestrpljiva, ali sa druge strane mislim da moja direktnost i to da ja imam puno ambicija za sebe i druge takođe lijepa strana medalje. Mislim da umijem da budem jaka inspiracija, ukoliko ljudi to uspiju da iskoriste. Temperamentna sam ali svi smo ljudi. Možeš biti uspješan i ambiciozan, ali ne moraš biti savršen. Roditelji su me jako podsticali. Otac mi je govorio da je to eksponencijalno ulaganje. Ono šta uložiš kad si mlad vratiće ti se. Bilo mi je jako teško da napustim Jugoslaviju ali mi je dalo mogućnost da idem u razne škole kao što su Oxford i Insead i vrijedilo je.
#ZENEODUTICAJA: Ko su vaši mentori?
ŠEREŠ: Roditelji su mi definitivno najvažniji mentori. Otac i ja smo dobri u istim stvarima. Volim da mi on objašnjava. On je mudar čovjek i od njega sam naučila da budem malo opsjednuta stvarima koje radim i u kojima uživam. Majka mi je životni mentor. Ona je vrijedna, dobra i ravnopravna. Bake su mi bile jako važne. One su primjeri jakih žena koje su ulagale u svoju djecu.
Gurati djecu da investiraju u sebe mi dolazi od roditelja i baka. U Jugoslaviji sam naučena da se bojim autoriteta. Nas u školama uče da su profesori tamo negdje gore, kao policajci, sudije... Jedan norveški profesor za kojeg nijesam znala da je jedan od najboljih naučnika za computer science me je prihvatio pod svoje. Vidio je da sam zainteresovana, vrijedna i otvorena. Da bi se mentor zainteresovao za tebe moraš biti otvoren. Taj profesor me je povezao sa Oxfordom i dvojicom najpoznatijih ljudi u tom svijetu, od kojih je jedan bio i mentor na mom doktoratu. A drugi me je prihvatio u svoju kuću, prvo u Holandiji zatim u Texasu. Oni su me povezali sa ljudima u Silikonskoj dolini i dali mi inspiraciju šta da radim. Vrlo mnogo toga šta radim u životu proizilazi od mojih roditelja i ova tri mentora. Vrlo je važno mladim ljudima da shvate da ima uspješnog svijeta napolju, koji žele da pomognu, samo im treba prići.
.jpg&w=250)
